Данас је 24. септембар, 2026. Осећам се мало боље само зато што сам ово написао…
Од када је проблем са програмирањем разрешен за мене, на начин да сада не само да могу да пишем код високог нивоа, односно да скриптујем што би био бољи термин, већ такође и код средњег нивоа, што ми је омогућило да саградим себи неопходне алате за скриптовање, захваљујући Јунитију а сада Годоу, нови „краљ проблема“ је постала — графика. И то ме је опет увалило у невољу, пошто ни једна моја идеја више, не може да садржи сакупљену графику, као што је могло Гранично оптерећење. Супер, зар не? Исцимаш се ко блесав да прескочиш један зид, само да би ударио носом у други, одмах иза претходног. Живот, ваљда. Другим речима све моје друге идеје су чиста ствар моје маште, па графику за те идеје, свакако нећу наћи на интернету.
Али после серије фасцинантних и тотално невероватних догађаја, где сам такође упознао и Годоа поред свих других ствари (они ликови су га узалудно чекали у класичноj драми, а мој као да је ипак стигао…), био сам, па да кажемо — веома — охрабрен да научим да правим графику од нуле лично, посебно стилизовану графику или ти цртано-филмску, пошто се моја тада најзаокруженија идеја за игру, вртела око цртано-филмске 2д аркадне игре. Тако сам почео да учим да цртам у том конкретном стилу. Занимљив податак је да, стремећи у том правцу, врло брзо сам постао свестан да је анима тотално покорила свет традиционалне 2Д анимације и судећи по свему што сам видео током учења, прилично заслужено. Скоро па да је дирљиво са колико брижности и пажње су аниме технике документоване и објашњене за ту полу-реалистичну категорију цртежа коју сам гањао (реалистичне људске пропроције, импресија реалистичне сценографије и тако то), те није ни чудо да је свуда присутна…
Као мали клинац који је био фан цртаних филмова, пре него што је зашао у гејминг, сматрао сам анимацију Дона Блута за најквалитетнију анимацију која постоји (што вероватно још увек и јесте). Те је касније моја идеја била да кад тад направим 2д игру у цртано-филмском стилу; и баш у том Донблутовском визуелном стилу (али сигурно не и гејмплеја!)
И тако негде током развоја Граничног оптерећења, дошао сам на ову идеју…
У принципу ово су прича и поставка инспирисани стварним елементом из Другог светског рата. Руси су заиста користили дресиране псе за борбу с нацистима, а добио сам ову идеју пошто сам сазнао да нису користили псе као топовско месо, већ су их заправо дресирали да обаве посао и покушају да се извуку живи. А тај посао је обично био постављање експлозива.
https://learning-history.com/soviet-anti-tank-dogs
(Немачки овчари??! То објашњава све неприлике онда; ма да сигурно, бркали су совјетски и нациситчки дизел… ма лагали су ко пси! Знали су они добро ко је ко али нису хтели да иду против земљака! У сваком случају, не мењам свој став; мој ће да буде џукела, покупљена с улице. А једном када крене против расних немачких овчара — који се не претварју за кога раде — све ће лепо заробити есенцију класне борбе! …ахм)
Дакле, ово би требало да буде акциона игра где је главни протагониста један такав изузетан пас; који иде тако и обавља уобичајен посао командоса. Али сам онда налетео на неке потешкоће у даљем развијању ове идеје. За почетак, ја заиста нисам неки фан амбијента Другог св. рата, па сам тако мислио да зађем и даље од тог догађаја, те да пас крене да малтертира операције попут фамозне операције Спајалица, или можда чак да направим неки алтернативни свет Другог св. рата. А онда се поставило и питање како ће овај пас да се бори у 2Д аркадној игри. Нпр. да користи своје чељусти је некако сувише примитивно, али онда како тачно да користи тај НР-40 и да Бласковицује своје противнике (океј, не ТОЛИКО језиво!)? Неке слике совјетских паса на мрежи заправо прилично лепо одсликавају шта ми је тренутно на уму што се тиче овог елемента :)
Како год, постојала су разна питања која сам полако сравњивао, очекујући да ћу ускоро почети да правим ову игру, али онда, у последњем моменту, током те серије фасцинантних и невероватних догађаја, ова идеја је пала у позадину за сада…